„Блажек је знао да је Kоњовићу у Новосадској српској гимназији музику предавао Остојић, па је одмах у првом разреду запазио његове способности и изабрао га за свог помоћника. Тада је млади занесењак почео дириговати препарандијским хором и притом заувек заволео Мокрањца, о коме ће касније написати најбоље странице своје књиге.”

Први пут сам видео Петра Kоњовића као дечак, кад сам ишао у други разред гимназије. Наш учитељ Исидор Бајић довео га је на свој час музике да чује наш хор. На програму се налазила и једна Kоњовићева песма, коју смо толико учили напамет да је и данас памтим. Петар Kоњовић, јак и крупан, широких шака и великих ципела, споро се кретао и одмерено говорио…”

Петар је ређе долазио, али је он код мене уживао велико поштовање због ретког интелекта, музичке надарености и хуманости.